[nettime-see] Andrej Grubacic: Globalizacija odozdo (www.b92.net)

[Ognjen Strpic <ognjen@mi2.hr>]

Zašto nisam anti-globalista

Globalizacija odozdo

Najnoviji samit G-8 u Evijanu kao i protesti koji ga prate, povod su za 
osvrt Andreja Grubačića na razvoj novih društvenih (socijalnih) pokreta, 
često opisanih i kao "anti-globalistički".


Što je globalizacija odozgo destruktivnija, to su, dve godine posle 
“Bitke u Sijetlu”, sve konstruktivniji impresivni napori globalizacije 
odozdo. Neverovatan niz oštroumnih i provokativnih ideja koje su, u 
jednom trenutku, izgledale nepovezane, ili čak kontradiktorne, učvršćuje 
se u otporu protiv korporacijski vođene globalizacije odozgo.

Pokreti čije se prisustvo može mestimično primetiti po čitavom svetu; ti 
pokreti što u Nemačkoj, Španiji, Italiji i Americi slede jedan za 
drugim, samo naizgled bez ikakve prave koordinacije; te pubune protiv 
jedne politike koja poprima različite oblike zavisno od regiona i 
domena, ali uvek podstaknuta istom namerom, nametanjem novog 
totalitarizma – sve te pobune predstavljaju fragmente borbe koju nazivam 
"globalizacijom odozdo". Reč je o jednoj novoj subverzivnoj ideji, ideji 
koja napušta logiku starih klasnih borbi i koja, svojim subverzivnim 
dispozicijama i uzvikom "naš otpor je transnacionalan, kao i kapital", 
demonstrira snažnu mobilizatorsku snagu.

Aktivisti širom sveta su oblikovali jedan posve nov internacionalizam - 
sa globalnom vizijom. Razvili su pritom organizacione forme – koje se 
kreću od globalnih promotivnih mreža preko privremenih grupa za podršku, 
sve  do globalnih foruma – kako bi razmenjivali ideje i koordinirali 
akcije na što većem broju polja i sa što manje hijerarhijskih struktura.

Ovaj novi internacionalizam, kako sam ga nazvao, zaista jeste i nov i 
osoben,  buduci da, za razliku od prethodnih, ne podrazumeva nametanje 
zapadnih modela organizacije ostatku sveta. Najveći broj signatura novog 
internacionalizma, koje su se utkale u senzibilitet pokreta, uključujući 
i kolektivnu nenasilnu direktnu akciju, poreklom su  sa "Globalnog Juga".

Oni, aktivisti “alterglobalističkog” pokreta, "ponovo su otkrili" 
demokratske sposobnosti naroda. Uspeli su da nagoveste konkretne promene 
uskraćivanjem svog pristanka nelegitimnim međunarodnim institucijama 
poput Svetske Banke ili Međunarodnog Monetarnog Fonda. Upoznali su 
stotine miliona ljudi širom sveta sa problemima globalizacije. Stvorili 
su jedno "društveno čudo", kako ovaj “alterglobalistički” pokret 
nazivaju njegovi istoričari, neumornim radom pojedinaca i udruženja koja 
su podstakli, podržali i organizovali ovaj pokret, osujetivši fatalnost 
neoliberalne ekspolatacije.

Oni su se afirmisali kao globalna opozicija - opozicija ujedinjena 
kohezijom jednog neobičnog "optimizma neizvesnosti" -, i to sa takvom 
efikasnošću da su, lako i brzo, oduzeli primat nacionalista kao vodećih 
kritičara globalizacije. Nacionalisti su, zapravo, bili jedini 
autentični "antiglobalisti": alterglobalizacija podrazumeva borbu za 
istinsku globalizaciju - ne "globalizaciju najgoreg" koja nam se nameće 
odozgo, već globalizaciju internacionalizma i socijalne pravde. 
Alterglobalistički aktivisti su primorali protagniste globalizacije 
odozgo da se brane, izazvavši značajne promene u retorici, a  jednim 
delom i  u realnosti, globalnih institucija.

Najdramatičniji izrazi globalizacije odozdo bile su demonstracije što 
prkose okupljanjima internacionale dominantnih, te nove globalne  elite, 
od Melburna do Praga, od Kvebeka do Manile, i od Vašingtona do Đenove. 
Ali ove demonstracije su samo najvidljivije manifestacije jednog 
originalnog i maštovitog, a u istoj meri odlučnog, pokreta koji čine 
studenti, radnici, marginalizovane grupe čija saradnja nadilazi i 
prelazi nacionalne i klasne granice.

Svetski socijalni forum (SSF) u Porto Alegreu, u Brazilu, nastao je kao 
globalni forum (grčka reč je agora) posvećen diskusijama i programskom 
uobličavanju globalizacije odozdo. U 2002. godini, drugi SSF je okupio 
51.300 učesnika, uključujući i 15.230 delegata koji su predstavljali 
4.909 organizacija iz 131 zemlje.

Program za SSF-radionice, za demonstracije i druge događaje protezao se 
na sto pedest i jednu stranicu programa. Slogan SSF-a “Drugačiji svet je 
moguć” najavio je diskusije o globalnim alternativama. Premda se neki 
žale da SSF nije napravio nacrt za globalne društvene reforme, njegov 
naglasak na pluralizmu i različitosti manifestuje duh pokreta koji žele 
budućnost zasnovanu na globalnom dijalogu, a ne na odlukama nametnutim 
od strane nove elite.

Liliputanska strategija

Liliputanska strategija, kojom, zajedno sa Džeremi Breherom, označavam 
međunarodnu saradnju aktivističkih grupa, čini strateško jezgro 
“globalizacije odozdo”. Jedan od zanimljivijih primera u ovom pogledu, 
primer koji će vam svakako biti interesantan, jeste kampanja za 
proizvodnju lekova protiv side koji bi se, u siromašnim zemljama, 
proizvodili po razumnim i fer cenama.

Pisac Ester Kaplan mi je, jednom prilikom, opisao sastanak kojem je 
prisustvovao. U prepunoj  sobi  nekadašnje crkve u Severnoj Filadelfiji, 
tom “gradu sa popadalim ogradama i napuštenim radnjama”, održan je 
sastanak grupe za koju biste verovatno pomislili da joj je globalna 
ekonomija poslednja briga – u pitanju su lečeni narkomani.

Ali Džon Bel iz ACT UP/Filadelfija, ratni veteran oboleo od side, okupio 
je aktiviste za inicijativu “Sprečite sidu - globalni marš”. Počeo je 
rečima: “Zdravo. Zovem se Džon, zavisnik sam i alkoholičar.”  Kako kaže 
Kaplan, “pričajući o svojoj zahvalnosti za lekove koji mu produžavaju 
život, učinilo mi se sasvin prirodnim da pozovem stotinak okupljenih da 
se zauzmu za sve ljude zaražene HIV-virusom širom sveta koji nemaju 
pristup ovim lekovima.”

Samo nekoliko nedelja docnije, 12 prepunih autobusa iz Filadelfije 
zaustavilo se ispred zgrade Ujedinjenih nacija, pretvarajući tako marš u 
“energično protestno okupljanje Afro-Amerikanaca.” Kako kaze Bel, oni su 
“uspostvaljali veze izmedju lokalnog i globalnog, kada je reč o 
problemima zdravsta i SIDE. Mi smo pripremali ljude da budu ne samo 
građani Sjedinjenih država, već i građani sveta.”

Međunarodna koalicija koja uključuje i Lekare bez granica i religijske 
grupe širom sveta napisala je hiljade pisama multinacionalnim 
korporacijama za proizvodnju lekova i američkoj vladi, zahtevajući od 
njih da prestanu sa iskorištavanjem zakona o patentima kojima se ljudima 
u siromašnim zemljama praktično ne dozvoljava mogućnost nabavke lekova 
za sidu. I rezultati nisu izostali.

  U jednom članku iz 2001. godine, objavljenom u Christian Science 
Monitor-u pod naslovom “Korporacije za proizvodnju lekova popuštaju pred 
povikom siromašnih”, kaže se da je “39 internacionalnih farmaceutskih 
korporacija bezuslovno povuklo parnice protiv Južnoafričke vlade koje su 
za cilj imale da spreče ovu zemlju da uveze jeftine lekove protiv side".

A u junu 2001. godine, Financial Times javlja da je “vlada SAD-a... 
odbacila tužbu protiv brazilskog zakona o patentima podnetu Svetskoj 
trgovinskoj organizaciji (WTO), zadajući time novi udarac poslovanju 
vodećih farmaceutskih korporacija u nerazvijenom svetu.”

Pre sastanaka STO u Dohi, u Kataru 2001. godine, aktivisti za borbu 
protiv side, predstavnici NVO ( nevladinih organizacija) i zvaničnici 
Trećeg sveta osmislili su deklaraciju u kojoj se, izmedju ostalog, kaže 
i to da u pravilima Svetske trgovinske organizacije koja se odnose na 
patenate ne postoji ništa što bi, na legalan način, moglo da osujeti 
vlade u onome što bi trebalo da bude njihova prevashodna obaveza: 
očuvanje zdravlja javnosti. Danijel Berman iz organizacije “Lekari bez 
granica” izneo je rezultate iz Dohe:

"Posle velikih demonstracija u Sijetlu došlo je do seizmičkog udara. Pre 
dve godine mnoge zemlje u razvoju osećale su se nemoćnim u poređenju sa 
voljom bogatih zemalja i nihovih farmaceutskih kompanija. Ovde u Dohi 
sastalo se više od 80 zemalja radi kolektivnih  pregovora”.

Ova solidarnost je dovela do jakog ubedjenja da TRIPS (Prava na 
intelektualnu svojinu povezanu sa trgovinom) “može i treba da bude 
tumačena na takav način da zaštiti zdravlje javnosti.” Praktično rečeno, 
ovo znači da ove zemlje više nisu ostavljene na milost i nemilost 
multinacionalnih komparacija i njihovog diktata u nasilnom nametanju 
povećanje cena.

Nove forme radničkog samorganizovanja

Narodni otpor razaranju koje je izazvala neoliberalna politika u 
Argentini otkrio je nove mogućnosti za direktnu masovnu akciju protiv 
globalizacije odozgo. Sa 35% nezaposlenih i nepotpuno zaposlenih 
radnika, militaristički pokret poznat kao piqueteros, čiji dobar deo 
čine nezaposlene žene, počeo je da blokira puteve i posle pregovara sa 
vlastima o programima preživljavanja i zaposlenju u javnim radovima.

“Oni ne biraju predstavnike koji bi u centru pregovarali sa vladom. Oni 
nalažu da predstavnici vlade dođu na puteve, i onda ljudi raspravljaju o 
tome šta bi trebalo da zahtevaju a šta bi trebalo da prihvate.”

Primer piqueteros-a, i njihov slogan "que se vayan todos" (svi moraju da 
odu), zahvatio je, snagom moralnog revolucionarnog prožimanja, svo 
nezadovoljno i gladno  stanovništvo. Nezadovoljstvo je dostiglo vrhunac 
kada je vlada prihvatila još rigoroznije zahteve od strane MMF-a i 
nametnula de facto opsadno stanje kako bi prigušila narodni protest.

U noći 19. decembra, 2001. godine, “ljudi iz celog glavnog grada su 
izašli na ulice da bi lupali šerpama i loncima, što je tradicionalni 
simbol protesta u Latinskoj Americi, i da bi, formirajući kolonu, stigli 
do Kongresa i predsedničke palate.” Sledećeg dana,“spontane ulične 
demonstracije” prisilile su predesednika Fernanda de la Rua da da ostavku.

Sve ovo je, sa svoje strane, dovelo do pojave novog organizacionog 
oblika. “Nekolicina nas koji smo se upoznali u toku marša te noci, 
odlučila je da ono što smo tada radili treba da postane kontinuiran, 
usmeren napor a ne samo trenutni događaj,” seća se jedan učesnik. 
“Želeli smo da pad Rua obeleži početak nečega novog.”

Iz demonstracija je izrastao “novi i snažniji građanski pokret, poznat 
kao “susedske opštine.” ili "skupštine komšiluka". Argentinci se sada 
“sastaju posle posla i vikendima, ne samo da bi dali oduška svom besu 
prema političarima, već da bi se organizovali i pronašli rešenja za 
krizu u zemlji.”

Vecina susedstva u gradovima širom zemlje imaju svoje vlastito 
udruženje. “Pokret je većinom nestrukturisan, samostalne jedinice 
komuniciraju putem veb-sajtova, i on je namerno neformalan, sa 
heterogenim članstvom - od sredovečnih profesionalaca u 
Lacoste-košuljama do studenata sa šiljcima u kosi i minđušama u nosu.”

Okupljanje na nacionalnom nivou, koje se održalo na otvorenom prostoru, 
povezalo je grupe iz čitave zemlje. One su odlučile da “nastave sa 
organizovanjem protestnih okupljanja koja se vikendom održavaju ispred 
predsedničke palate.”

Međusobno približavanje nezaposlenih aktivista i skoro osiromašenih 
cacerolazo, pripadnika srednje klase koji udaraju u šerpe i lonce, 
ubrzano pod sloganom “Piquete y caserola, la lucha es una sola” – 
“protesti i šerpe, ista su borba.”

Vodeće novine su u uvodnom članku objavile da “zemlja ne može da 
funkcioniše u stanju stalnog narodnog organizovanja”, zato što susedska 
udruženja “predstavljaju opasnost, zato sto su, po samoj svojoj prirodi, 
takva da se mogu razviti u nekakav levi model socijalnih odnosa, poput 
onog sovjetskog.” Odgovor na takvo pisanje biznis-štampe bila je još 
jedna efektna parola: "Ovako izgleda demokratija"

Narod Argentine je pokazao kako narodni pokreti mogu da prisile čak i 
represivne i neoliberalne vlade da zaustave proces dužničkog ropstva 
(ili "otplate duga", kako ovo nazivaju  eksperti MMF-a). Ali kada vlada 
jedne zemlje odbaci neoliberalnu politiku, suočava se sa razornom 
odmazdom – poput one koja se već izvodi protiv Argentine.

Mogući sledeći korak mogao bi biti, ako mogu da dozvolim sebi ovakvu 
sugestiju, neka vrsta međunarodne solidarnosti koja se ponekad naziva 
“kartel dužnika”, “savez dužnika”, ili “ujedinjeni front dužnika.” Ako 
bi izvestan broj dužničkih zemalja u isto vreme zapretio da će prestati 
da otplaćuju svoj dug, oni bi ugrozili "globalnu finansijsku 
stabilnost", i samim tim bi značajno uticali na globalne odnose moći.

Ovakva strategija bi mogla postati osnovno oružje narodnih pokreta koji 
zahtevaju da se Treći svet oslobodi lanaca dužničkog ropstva.

Izolovanje unilateralizma SAD

Unilateralizam Bušove administracije predstavlja barijeru gotovo svakoj 
inicijativi koju nudi alterglobalistički pokret, počev od onih 
inicijativa kao štp je ugovor o globalnom zagrevanju i zaštiti ljudskih 
prava do pristupačne terapije protiv side i pomoći u hrani siromašnim 
zemljama.

Ali ovaj unilateralizam izaziva reakciju. Kako kaže kolumnista New York 
Times-a Tomas Fridman, “Evropljani su prihvatili formulaciju predsednika 
Buša da osovina zla ugrožava svetski mir. Postoji samo jedan neznatan 
problem. Predsednik Buš misli da osnovu zla čine Iran, Irak i Severna 
Koreja, a Evropljani misle da nju predstavljaju Donald Ramsfeld, Dik 
Čejni i Kondi (Kondoleza) Rajs.”

Zvaničnici Evropske unije (EU) upozoravaju na činjenicu da se između 
Evrope i SAD nazire najozbilnjiji nesporazum u poslednjih pola veka. 
Kris Paten, komesar EU za međunarodne odnose, kaže da je došlo vreme da 
evropske vlade progovore i zaustave Vašington pre nego što ovaj “pretera 
sa unilateralizmom”. On dodaje da “Guliver ne može sve da uradi sam, ali 
mislim da nam nije od pomoći to što sebe smatramo tolikim Liliputancima 
da ne smemo da progovorimo” Paten je pozvao 15 članica Evropske unije da 
“zaborave svoje tradicionalno zaziranje, svoj strah da će naljutiti SAD, 
i da najzad  progovore i tako sebi obezbede jedno internacionalno 
stanovište za teme koje se kreću od Bliskog istoka do globalnog zagrevanja.”

Ovakav odgovor – na nivou i vlade i radnika – može početi da izoluje 
ideološki program rada Bušove administracije. Na primer, odmah nakon što 
su SAD odbacile modifikovanu verziju klimatskog sporazuma u Kjotu, 178 
zemalja je ovu činjenicu prihvatilo bez većeg uzbudjenja. Grad Sijetl je 
objavio da se sa svoje strane slaže sa sporazumom, i da će smanjiti 
emisiju karbona čak i za veći procenat nego što se to sporazumom zahteva.


Najveći broj učesnika globalizacije odozdo bio je u početku ujedinjen 
samo svojim otporom. Protagonisti ovog pokreta "sa jednim ne, i mnogo 
da", nalaze se u odnosu "konstruktivnog antagonizma" i produktivnog 
nesporazuma koji je posledica najlepše osobine ovog pokreta: nedostatka 
velike ideologije, kao što je to nekada bila ona marksistička, što 
današnji pokret potpuno udaljava od onog iz 1968.  Međutim, pokret 
ujedinjuju zajednički interesi, stavljeni u službu autentične 
globalizacije, one za koju se bore odozdo, i zajednički cilj da svet 
izvedu na sigurniji, razumniji i manje destruktivan put nego što je onaj 
koji trenutno nameće globalna elita.

Zbog toga globalizacija odozdo sve ređe sebe i predstavlja kao pokret 
protiv globalizacije. Lori Valah iz Public Citizen-a je na SSF-u 
primetla da to što se pokret naziva “anti-globalnim” koristi samo 
korporativnim elitama. “Bolje je kad kažemo da smo za nešto, nego da smo 
protiv nečeg. Mi smo za demokratiju, različitost i pravdu.”

Na okupljanju kojem sam prisistvovao u Nujorku, održanom pod omiljenim 
geslom “Drugačiji svet je moguć”, studentkinju Univerziteta Kolumbija 
Ivon Liu iz inicijative  "Studenti za globalnu pravdu", dočekale su 
prave ovacije kada je rekla: “Mi nismo antiglobalistički pokret. Mi smo 
protiv globalizacije koju vode korporacije. Mi smo globalni pokret za 
pravdu.” Ova studentkinja pripada anarhističkoj mreži koja se zove 
"Mreža Direktne Akcije"; ona sledi strategiju otpora "jedisntvenoj misli 
neoliberalizma",  ponešto drugačiju od one koju sam opisao malopre. 
Jedan njen deo, možda najznačajniji, deo "pokreta više pokreta", kako 
neki, sledeći zapatiste, nazivaju “alterglobalistički” pokret, 
sačinjavaju anarhisti koji, opet, kako smatra Naomi Klajn,  čine 
"moralni centar" globalizacije odozdo. Grupe koje su eksplicitno 
anarhističke, ili pak one druge, inspirisane idejama anarhizma i 
zapatizma, odnose se drugačije prema korporativnoj globalizaciji nego 
što to čine aktivisti iz nevladinih organizacija. Oni upozoravaju na 
"semantičku metamorfozu" i "novi duh kapitalizma" koji promoviše mit o 
"građaninu-drugaru" sa kojim vlasti razgovaraju  u" transparentnom 
dijalogu", zajedno gradeći "institucije otvorenog društva". U ovom 
aktivisti oni opravdano vide samo još jedan pokušaj obnavljanja sistema 
kritikom, vide kooptaciju disidenata, paternalizaciju prerušenu u 
participaciju. Takvim pokušajima korupcije alterglobalističkog pokreta, 
toj svojevrsnoj "globalizaciji prema liku srednje klase", oni se, u duhu 
pomenutog "konstruktivnog antagonizma", suprotstavljaju svojim 
insistiranjem na antikapitalizmu, na direktnoj demokratiji i konsenzusu, 
kao i na novim taktikama socijalne neposlušnosti koje se nalaze "s onu 
strane nasilja i ne-nasilja". Oblikujući svoj odgovor na čuvenu debatu 
koja poput neke opsesivne teme progoni alterglobalistički pokret - 
dileme promeniti ili uništiti medjunarodne finansijske institucije ("fix 
it or nix it") – oni spremno odgovaraju: uništiti.

Uništavanje paradigmi

Uništavanje nasleđenih paradigmi građanske neposlušnosti jedna je od 
najoriginalnijih karakteristika alterglobalističkog pokreta. Grupe poput 
“Mreže direktne akcije” (Direct Action Network), “Zauzmimo ulice” 
(Reclaim the Streets), “Crnog bloka (Black Blocs) ili “Belih odela” 
(Tute Bianche), odbacile su staru dihotomiju nasilje/nenasilje i zauzele 
prostor izmedju ganđanske nenasilne direktne akcije i insurekcije. U 
svom nastojanju da "pronađu novi jezik građanske neposlušnosti", ove 
grupe su ulične demonstracije pretvorile u jednu vrstu filozofije, pa 
čak i umetnosti, kroz kombinaciju elemenata festivala, uličnog pozorišta 
i nenasilne akcije. Nenasilna akcija se odnosi i na anarhistički “Crni 
blok” koji razlikuje nasilje nad imovinom i fizičko nasilje. Ya Basta 
ili Bela Odela su grupe čiji su aktivisti obučeni u belo, sa klovnovskim 
maskama, naoružani atomobilskim gumama i kartonima koje policijske 
barikade ne mogu da zaustave. Pogotovo ako su još, k tome, naoružani i 
balonima, vodenim pištoljima, ili, poput "Ružičastog Bloka” (Pink Block) 
u Pragu, spremni da plešu "anarhistički tango" sa policijom, obučeni u 
vile i likove iz Diznijevih crtanih filmova. Revolucionarni anarhistički 
“Klovnovski Blok" je, tako, uspešno omeo manifestaciju
"Multimilioneri za Buša", pošto su na visokim biciklima, velosipedima, i 
sa prikladnom opremom, uz pesmu Demokratija, ha, ha, ha, “napali” 
zvanice koje su se, u smehu, razbežale. A prilikom demonstracija u 
Kvebeku, “Društvo za kreativni anahronizam” je sagradilo gigantski 
katapult napravljen prema srednjevekovnim uzorima. Alterglobalisti su 
ovim  katapultom gađali igračkama delegate. Aktivisti su, istom 
prilikom, veoma studiozno proučavali tehnike i metode antičkog 
ratovanja, tako da je na ulicama Kvebeka bilo moguće sresti hoplite i 
peltaste, kao i rimske vojnike naoružane dugim štitovima. Blokada grada 
je, u Kvebeku, zaista postala umetnička forma: bilo je zabavno gledati 
policijske motocikle kako se upliću u paukovu mrežu konopaca vezanih na 
prelazima. Čuvena "lutka oslobodjenja" (Liberation Puppet) je u stanju 
da blokira četiri trake autoputa, dok “ples zmije” (snake dance) 
predstavlja neku vrstu “mobilne blokade”. U Londonu su, za prošli Prvi 
maj, alterglobalisti organizovali partiju monopola: gradili su se hoteli 
za “houmlese” na Mejfeiru, čuvena “Prodaja stoleca” (sale of the 
century) je organizovana u Oksford Stritu, dok je “Gerilsko 
baštovanstvo” omela policijska akcija. Interesantno je da se čak ni oni 
najmilitantniji, poput aktivista ekološke grupe “Front za oslobođenje 
Zemlje” (Earth Liberation Front), nisu upuštali u takozvano "prosto 
nasilje" koje bi moglo bilo kome nauditi. Upravo je ova napuštanje 
konvencionalnih kategorija uličnog protesta ono što policiju najviše 
zbunjuje. Aktivista je postao "homo ludens", neposlušni građanin koji se 
igra i svojom igrom osmišljava nove prostore građanske neposlušnosti. 
Zbog toga je policija sa tako zbunjeno, nastojeći da proteste vrati na 
poznati teren konvencionalnog uličnog sukoba, kao u Đenovi, kada su se 
italijanski karabinjeri, u saradnji sa fašističkim huliganima, 
infiltrirali u redove demonstranata. Nadajmo se da je Karlo Đulijani, 
mladi anarhista koji je tada izgubio život, poslednja žrtva policijskog 
nasilja kojem se mladi aktivisti suprostavljaju igrom i kreativnim 
protestom.

Ovakve akcije na prvi pogled ne deluju sasvim novo: većina se još uvek 
seća Jipija, gerila-pozorišta i “Indijanaca metropole” iz šezdesetih, 
zatim skvoterskih borbi iz sedamdsetih i osamdsetih ili okupacije 
Tokijskog aerodroma. No, sličnost je ovde sasvim površna i zato 
varljiva: pravo ishodište nove metodologije otpora valja tražiti na 
Globalnom Jugu, medju zapatistima u Južnom Meksiku. Zapatistička gerila 
(EZLN- Zapatistička armija nacionalnog oslobođenja), čiji pripadnici već 
više od pet godina ne nose pravo oružje, predstavlja, posle velikog 
zapatističkog ustanka u oblastiČiapas uMeksiku 1994, neiscrpno vrelo 
inspiracije za aktiviste “globalizacije odozdo”. Zapatisti su prozreli 
blef neoliberalizma, njegovu pretenziju na "demokratiju" i "građansko 
društvo", nametnuvši sebe kao autentične predstavnike meksičkog 
građanskog društva. Kao što je rekao "subkomandante" Markos, 
najpoznatiji predvodnik zapatista, ove prve postmoderne gerile kako je 
naziva Režis Debre, "ova armija ne želi da bude armija"; ona želi "da 
sruši moć, ali ne da bi je uzela". Ovakve izjave su naišle na posebno 
plodno tle kod anarhista čija je prijemčivost bila uslovljena i opštom 
inspiracijom čitavog pokreta, a ona, ponovimo to, u najvećoj meri i 
jeste anarhistička.

Direktna demokratija

Jedna od najčešćih primedbi koja stiže na adresu alterglobalističkog 
pokreta, inače upućena od strane dobronamerne progresivne štampe, 
svakako je ona po kojoj je ovaj pokret, iako taktički briljantan, osuđen 
na neuspeh već i zbog toga što je lišen "centralne teme" ili "koherentne 
ideologije”. Takođe je, kažu isti izvori, pokret “štetno suprotstavljen” 
svim formama strukture ili organizacije. Neobično je, najpre, da ovi 
"skeptici pokreta" (movement skeptics) kao njegov najveći deficit 
prepoznaju ono što je, zapravo, njegova najveća vrlina, amblemska ideja 
koja ga odvaja od prethodnih pokreta i koja ga čini tako primamljivim 
običnim ljudima.

Pored toga, sama konstatacija da je pokret lišen organizacije i 
ideologije nije sasvim tačna: ovo je pokret reinvencije demokratije. On 
nije protiv organizacije; on stvara nove forme organizacije. I on nije 
bez ideologije. Te nove forme organizacije su njegova ideologija. On 
pokušava da kreira horizontalne mreže organizacije nasuprot vertikalno 
organizovanim strukturama poput partija, država ili korporacija, mreže 
koje počivaju na postulatu decentralizovane, nehijerarhijske direktne 
demokratije.

Poslednjih neoliko godina aktivisti širom sveta, osobito oni u Italiji, 
Španiji i Sjedinjenim Američkim Državama, ujedinjuju se u naporu da 
stvore jednu "laboratoriju direktne demokratije" - da citiramo za 
trenutak Toni Negrija. Ovi eksperimenti u domenu širenja  kulture 
demokratije su veoma uzbudljivi, najmanje zbog toga što aktivisti, kao 
što sam već rekao, slede primere izvan zapadnoevropske tradicije, 
primere koji su mahom zasnovani na odlučivanju konsenzusom umesto na 
glasu većine. Osnovna ideja procesa konsensusa, protumačenog na ovaj 
način, jeste ta da se proces glasanja zameni procesom kolektivnog 
usvajanja jedne odluke prethodno ponuđeene kao predlog. Prvo dolazi 
sugestija, zatim se predlagač obraca kolektivu u vezi sa eventualnim 
prigovorima i diskusijom koju predlog otvara. Kolektiv zatim predlaže 
"prijateljske amandmane", koji se pridružuju inicijalnom predlogu, ili 
ga njima modifikuju. Konačno, kada se zatraži konsenzus, predlagač pita 
da li neko želi da odluku "blokira" (to block) ili da je "ne podrži" (to 
stand aside). Blokiranje jedne odluke ima snagu veta.

Postoje različite grupe. Grupe aktivista ili "grupe afiniteta" (izraz 
potiče iz Španije, gde su ga prvi put, za vreme građanskog rata, počeli 
upotrebljavati anarhisti), koje broje od 4 do 20 članova, biraju svoje 
"predstavnike" (spokes) za skupštinu grupa. Ove skupštine se, najčešće, 
održavaju pre, ili za vreme, direktnih akcija, poput onih u Sijetlu, 
Đenovi ili Kvebeku. Predstavnik se sa odlukom donesenom u skupštini 
vraća u svoju “grupu afiniteta”, gde se ova odluka konačno (ne)prihvata. 
Organizacioni oblik "razbijene grupe" (breakout sessions) podrazumeva 
situaciju u kojoj se veći sastanci dele na manje, kako bi se što lakše 
mogla doneti odluka. Ogranizacioni oblik "facilijacije" (facilitation 
tools) se uvodi kada je potrebno olakšati proces donošenja odluke u 
slučaju kada se jave problemi. Facilijacija obuhvata čitav niz 
sadržinski različitih situacija, počev od takozvane "brejnstorming 
sesije" pa do "akvarijuma", koji se, na primer, koristi samo kada dođe 
do ozbiljnijeg razilaženja u stavovima.

Prefiguracija politike

Direktna demokratija koja se ostvaruje u uslovima konsensusa 
predstavlja, van svake sumnje, proces koji je tek načet i koji, i pored 
čitave biblioteke koja je o ovim pokušajima već napisana, još uvek 
očekuje verifikaciju u praksi. Međutim, kako to pokazuju protesti, ali i 
moje dosadašnje iskustvo u ovim procesima donošenja odluka, odlučivanje 
konsenzusom je, do sada, pružilo iznenađujuce efikasne rezultate.

Grupe poput Mreže direktne akcije organizovane su dijametralno suprotno 
u odnosu na “sektaške” marksističke, ili pak anarhističke, grupe. Dok 
tradicionalna demokratsko-centralistička "partija" naglašava primat 
"korektne" i kompletne teoretske analize, a to znači: zahteva ideološku 
uniformnost, i na neobičan način amalgamiše svoje zalaganje za 
egalitarnu budućnost sa vlastitim autoritarnim organizacionim formama, 
dotle grupe protagonista "savremenog radikalizma" insistiraju na 
pluralitetu, diskusiji i otvorenosti. Već dugo je u opticaju i prigodna 
krilatica: "ako si spreman da se ponašaš kao levičar danas, tvoja 
politička vizija je tvoja privatna stvar". Ovakav stav je sasvim u 
skladu sa upozorenjem Noama Čomskog: "Niko sa sigurnošću ne moze 
predvideti razvoj ljudskog društva ili posledice akcija emancipacije... 
Osudjeni smo na nadu, skromnost i strpljivi  eksperiment".

Dilema "neoliberalizam ili demokratija" sve se jasnije nameće. Ako 
demokratiju odredimo kao situaciju u kojoj stanovništvo donosi 
obaveštene odluke o stvarima koje ga se tiču, onda zaista moramo 
primetiti da neoliberalizam ograničava prostor demokratske 
participacije. Samit o slobodnoj trgovini u Amerikama (FTTA) koji je 
održan u Kvebeku, i koji je ostao potpuno sakriven od pogleda javnosti, 
potvrđuje navode iz Buisness Week-a prema kojima "gospodari sveta" 
(zgodna fraza koju upotrebljava časopis Ekonomist) zaziru od “najjačeg 
oružja" (ultimate weapon) - od javnog mnjenja. Istraživanje koje je 
finansirao Svetski ekonomski forum pokazuje da jedan od dva građanina - 
u više od polovine od 25 zemalja u kojima je ispitivanje sprovedeno - 
podržava učesnike u mirnim demonstracijama protiv globalizacije “zato 
što oni rade u mom interesu.” Posle  Breton Vudsa i trijumfa 
spekulativne, kazino-ekonomije, koju organizuje prosvećeni neoliberalni 
tehnokrata, nastala je jedna vrsta virtuelnog parlamenta velikog 
bizinisa koji ima pravo veta u odnosu na vlade i čitave države. O tome 
je, nedavno, sa odobravanjem govorio i gospodin Rokfeler, kada je u Woll 
Street Journal-u napisao da "država odumire i da neko mora preuzeti 
njene funkcije… Niko za to nije bolje pripremljen od sveta velikog biznisa".

Globalizacija odozgo navodi milione ljudi širom sveta da se organizuju, 
kako u svoje ime tako i u ime drugih. Globalizacija odozgo lako može 
uništiti samu sebe kroz vlastite inherentne protivrečnosti. Njen 
neuspeh, međutim, neće pružati nikakvu garancija da je novi, pravedniji 
svet bliži. Njegova sudbina zavisi od predanosti, integriteta, mudrosti 
i jedinstva onih koji se bore za globalizaciju odozdo. Socijalni forumi, 
demonstracije, svi naši pokreti i napori moraju se  pretopiti u 
jedinstven obrazac socijalne promene - a kada se to bude desilo, više se 
neće postavljati da li ćemo pobediti, već kada.



Andrej Grubačić je istoričar i saradnik većeg broja međunarodnih 
instituta, časopisa i inicijativa progresivne orijentacije. Saradnik je 
časopisa »Z« i predavač na Z Medija Institutu u Bostonu. Autor je 
brojnih radova posvećenih društvenim pokretima i neoliberalnoj 
globalizaciji, kao i knige Globalizacija nepristajanja. (Novi Sad, 
Svetovi, 2003.). Knjiga "Global Movement" biće objavljena početkom 2004. 
u SAD.

Copyright © 1995-2003, B92. Sva prava zadržana.

...............................................
Nettime-SEE mailing list
Nettime-SEE@nettime.org
http://www.nettime.org/cgi-bin/mailman/listinfo/nettime-see